Упознавање две мачке у стану

Заједнички живот домаћих мачака и људи почео је пре отприлике 10.000 година као обострано корисан однос: мачке су контролисале глодаре поред њива и складишта жита. За разлику од већине других припитомљених животиња, припитомљавање мачке није захтевало велике генетске промене — њено урођено понашање и ловачки инстинкти остали су скоро нетакнути. Савремена домаћа мачка у великој мери задржава навике свог дивљег претка, афричке дивље мачке, која се развила као усамљени ловац који брани своју територију и избегава директне борбе да се не би повредио.

У данашњем градском окружењу огромна већина мачака живи у затвореном простору стана. За животиње то ствара озбиљан сукоб са њиховом природом: ограничен простор им одузима природне начине да контролишу територију и држе одстојање од странаца.

У пракси ветеринара специјализованих за понашање животиња, отприлике четвртина свих случајева односи се на сукобе мачака које живе у истом дому. Кључно је истаћи да је у већини случајева узрок дуготрајног сукоба погрешно увођење нове мачке на територију где већ живи мачка.

Разумевање тога како мачке размишљају, како њихов организам реагује на стрес и како граде међусобне односе пресудно је за успешно упознавање. Грешке у раним фазама доводе до трајних проблема у понашању (агресија, мокрење ван тоалета) и озбиљних телесних болести које настају због сталне нервне напетости.

Супротно популарном миту да мачке увек шетају саме, оне заправо имају велику флексибилност у начину дружења. Мачке заиста могу да преживе саме кад је хране мало, али кад има довољно ресурса, способне су да формирају сложене друштвене групе — колоније.

Језгро такве мачје групе увек се заснива на мајчинском сродству: срж колоније чине мајке, ћерке и сестре. Удружују се да подижу мачиће, бране територију и контролишу изворе хране. Женке у групи одлично сарађују: умивају, чувају, па чак и доје мачиће једна друге. Захваљујући томе мачићи се брже развијају и осамостаљују се у просеку 10 дана раније од мачића које подижу мајке саме.

Унутар своје групе мачке бирају своје „најбоље пријатеље“: спавају приљубљене једна уз другу и редовно размењују пријатељске поздраве. Ипак, мачје друштво није једнолико: неке животиње могу да се избегавају, стварајући сложену мрежу симпатија и антипатија. У групама нестерилисаних животиња мужјаци се чешће избегавају због надметања, али после стерилизације пол више не игра велику улогу у избору пријатеља. За добре односе највише су важни крвно сродство и то да ли су мачке одрастале заједно од малих ногу.

Одбрана дома од уљеза основни је инстинкт. Појава непознате животиње у стану увек изазива анксиозност, а често и агресију код мачке која већ живи ту, јер мачке „своје“ од „туђих“ разликују пре свега по мирису.

Мачке које мирно живе заједно стално се трљају једна о другу боковима, главом и репом. Током овог пријатног ритуала активно размењују феромоне и излучевине жлезда на лицу и између јастучића шапа. Заједно са сталним међусобним њушкањем, то ствара јединствени „заједнички мирис групе“, који им служи као главни сигнал безбедности.

Кад у кућу дође нова мачка потпуно страног мириса, мачка која већ живи ту то доживљава као упад и директну претњу свом дому. Чак и ако се ваша мачка управо вратила са кратке посете ветеринару мирисом на лекове, друге мачке у кући можда је неће препознати и напашће је.

Начин на који мачке испољавају агресију у великој мери зависи од броја животиња у кући. Ако мачка живи сама, вероватније је да ће уједати или гребати власнике — пошто су људи њен једини извор контакта и игре, разиграна агресија или агресија из страха усмерава се на људе.

Ако у кући живи више мачака, ниво скривене напетости обично је виши, а агресија се усмерава на друге мачке: спуштене уши, фрктање, гласно завијање, блокирање пролаза и покушаји да се избегне поглед једна друге. Што је више мачака, веће је надметање за храну, тоалете и пажњу, што од власника захтева да веома промишљено распореди простор стана.

Критеријуми за избор друге мачке: како смањити ризик од сукоба. Успешно упознавање почиње и пре него што донесете новог љубимца кући. Ветеринари снажно саветују да не узимате новог љубимца ако је ваша прва мачка већ стара или пати од хроничне болести — стрес због појаве бучног новог супарника може озбиљно да јој погорша здравље.

При избору новог друга узмите у обзир: узраст и темперамент (одрасла мачка се боље слаже са животињом сличног темперамента; мачићи се лакше прилагођавају у узрасту од 2-9 недеља); сродство и узимање у пару (брат и сестра или већ повезан пар из прихватилишта нагло смањују ризик од сукоба — већ имају заједнички мирис и везу); пробни период (привремено удомљење) — многа прихватилишта нуде привремени смештај да бисте проценили компатибилност пре коначне одлуке.

Неуспело упознавање и скривени рат за територију тешко погађају организам обе животиње. Скривено надметање изазива стање хроничног стреса које нарушава здравље.

Кад мачка осети претњу, њен мозак шаље сигнал системима који контролишу стрес (хипоталамус, хипофиза и надбубрежне жлезде) и активира симпатички нервни систем. Нормално, при изненадном страху надбубрежне жлезде луче хормон кортизол, дајући организму налет енергије за инстинкт „бори се или бежи“.

Али ако је мачка заробљена у стану са непријатељским цимером, не може да побегне. Немогућност да избегне претњу претвара обичан страх у токсичан, бескрајан стрес. Нервни систем остаје стално преоптерећен, а надбубрежне жлезде се исцрпљују и престају нормално да реагују. Истраживања мозга мачака под хроничним стресом показују велике промене у стварању катехоламина, који су одговорни за анксиозност.

Анализа длаке код мачака (која омогућава праћење нивоа кортизола током дужег периода) показује да животиње које никад не излазе из стана већ имају виши основни ниво стреса од мачака које излазе напоље. Затворен простор сам по себи држи мачку у напетости, а додавање супарника у такво окружење често постаје кап која прелива чашу и доводи до болести и лошег понашања.

Идиопатски циститис мачака (FIC) изазван нервном напетошћу. Класична последица сталног стреса због спорова око територије је запаљење мокраћне бешике — сложено стање изазвано поремећајем рада централног нервног система. Стално лучење хормона стреса чини зидове бешике превише пропусним, па нагризајуће материје из мокраће продиру дубље у ткиво и надражују рецепторе бола. Због тога мачка често трчи у тоалет, осећа знатан бол, а у мокраћи се може појавити крв.

Најважније од свега: кад мачка почне да мокри на кревет или тепихе власника, то је директна последица бола и анксиозности — покушава да остави свој мирис на најбезбеднијем могућем месту, месту које мирише на вољеног власника. То ни на који начин није „освета“ новој мачки. Код већине животиња симптоми циститиса нестају сами чим се мачке помире или се уклони извор страха.

Многи власници мисле: „Ако се мачке не бију до крви и не лети длака, сигурно су постале пријатељице.“ У стварности мачке радије решавају спорове тако што се једноставно избегавају. Изостанак туча често прикрива дубоко непријатељство које се испољава кроз пасивну агресију и контролу ресурса.

Контрола ресурса постоји кад једна мачка систематски спречава другу да дође до ствари које су јој неопходне: висока места (полице, пењалице) — за њих се мачке надмећу жешће него за храну; тоалети — коришћење тоалета је тренутак највеће рањивости, и ако једна мачка вреба другу код тоалета, то је један од најснажнијих облика психичког притиска; уски пролази — врата, ходници, одморишта пред степеницама; друштвени ресурси — пажња човека, право да седи у крилу или спава у кревету.

Ако на време приметите знаке упозорења, можете зауставити сукоб пре него што изађу канџе. Типичан сценарио: једна мачка почне да мокри ван тоалета иако је потпуно здрава — док друга мачка стално лежи у ходнику и пресеца пут до тоалета. Помаже да за уплашену животињу направите посебну „безбедну собу“.

Лествица знакова (од мање ка више забрињавајућим): „Тврд поглед“ — укочен поглед без трептања одозго на противника, тих облик пасивне агресије и рани знак стреса. Блокирање путања — намерно лежање у уским пролазима; мачка се прави да спава, али нервозно трзање репа и уши које се окрећу као радар одају да контролише територију — знак високе скривене напетости. Пресретање и надвијање — агресор брзо поједе своју храну, а затим седне тик уз чинију жртве, терајући је да оде гладна, или стално стиже пре жртве до власника — активна контрола ресурса. Скамењивање — уплашена мачка се укочи усред корака кад види агресора, приљуби се уз под и покушава да оде другим путем — хронични страх. Подела времена — мачке спавају на истим местима и користе исте путање, али строго у различито доба дана, да се никад не сретну — скривено избегавање. Отворене претње — фрктање, гласно грлено завијање, режање, спуштене уши, огромне зенице, накострешена длака — критична агресија, спремност на борбу.

Пре него што животиње суочите лицем у лице, морате правилно припремити стан. Међународне ветеринарске организације осмислиле су „Пет стубова здравог мачјег окружења“ — само њихово поштовање знатно смањује стрес.

1. Безбедно скровиште за сваку мачку. Свакој мачки треба место где може да се сакрије од опасности и смири. Идеално скровиште је уздигнуто, омогућава мачки да се испружи целом дужином и има два излаза (да је нико не би сатерао у ћошак).

2. Раздвајање основних ресурса. Главна грешка је поређати све чиније и тоалете у једној соби. Правило „број мачака + 1“ треба да важи за тоалете, чиније и гребалице: за две мачке потребна су три тоалета, распоређена у различитим собама, да једна доминантна мачка не би могла да их контролише све одједном.

3. Прилика за лов и игру. Игра са штаповима и загонеткама са храном помаже мачкама да потроше нагомилану енергију и ослободе се нервне напетости. Заједничка игра такође много помаже у процесу упознавања.

4. Позитивна интеракција са људима. Мачка увек треба да буде та која започиње контакт. Никад не задржавајте мачку на силу, а нарочито је не хватајте за кожу на врату. Ако се животиња опире или је напета, оставите је на миру и не подижите је.

5. Поштовање мириса. Избегавајте хемијска средства јаког мириса и изујте уличну обућу. Обезбедите мачкама удобне гребалице да остављају своје мирисне трагове — то им даје осећај сигурности да територија припада њима.

Стари приступ „само убаците придошлицу у собу и нека се договоре ко је газда“ потпуно је погрешан и опасан: изазива огроман налет хормона стреса и често доводи до тога да се мачке годинама плаше једна друге. Савремени приступ подразумева постепено упознавање корак по корак. Темпо процеса увек одређује мачка која се више плаши.

Корак 1: Изолација у „бази“. За нову мачку се припрема посебна, затворена соба са сопственим тоалетима, чинијама, водом и гребалицом. Врата остају чврсто затворена и мачке не треба да се виде. Придошлица смањује ниво стреса после пресељења и оставља свој мирис осећајући се безбедно, а мачка која већ живи у кући схвата да је у кући неко стран, али да је њена главна територија и даље безбедна.

Корак 2: Размена мириса. Власник узме чисту тканину и њоме нежно помилује образе и браду прве мачке (тамо се луче умирујући феромони), а затим донесе ту тканину у собу придошлице. Ако мачка мирно оњуши непознат мирис, одмах добија омиљену посластицу — исто се затим ради и у супротном смеру. Тако се стварају пријатне асоцијације: чудан, непознат мирис повезује се са укусном храном и престаје да плаши.

Корак 3: Размена територија. Кад обе мачке мирно реагују на тканине са мирисом, привремено се замене — придошлица се пушта да истражи цео стан, а мачка која већ живи у кући за то време се затвара у собу придошлице. Ово је кључна фаза за стварање заједничког, помешаног „мириса групе“ који ће донети мир.

Корак 4: Контролисан визуелни контакт. Између животиња се постави провидна преграда (висока заштитна врата за бебе, мрежа или врата одшкринута помоћу чврстог граничника) и обема мачкама се даје храна са обе стране преграде, уз постепено приближавање чинија прегради. Ако се макар једна мачка напне, престане да једе или јој се рашире зенице, чиније се одмах одмакну.

Корак 5: Сусрет под надзором без преграде. Ако мачке мирно једу и играју се кроз мрежу, преграда се може уклонити на веома кратко време (5-15 минута), уз много играчака около. Главни задатак власника је да мачке поново раздвоји у различите собе пре него што стигну да зафркћу или се побију. Трајање сусрета се постепено продужава док се животиње потпуно не навикну једна на другу.

Ако нешто крене наопако и мачке покажу агресију, морате деловати одлучно:

1. Безбедно зауставите сукоб. Никад не покушавајте да раздвојите мачке које се бију голим рукама — у стању пуног узбуђења могу вас гадно ујести. Гурните комад картона између њих или пребаците преко њих дебело ћебе да више не би видели једна другу.

2. Изолујте. Одмах раздвојите мачке које су се побиле у различите собе и затворите врата, да се смире и да им се нервни систем врати у нормалу.

3. Решите проблем. Анализирајте зашто је дошло до слома: можда сте ишли пребрзо, нема довољно тоалета или мачке немају где да скоче да избегну сукоб.

Употреба феромона и средстава за смирење. Ако је напетост између животиња веома велика, вреди користити посебна средства која утичу на то како мачке доживљавају мирис или лекове.

У продаји постоје две главне врсте мачјих феромонских производа.

Прва врста помаже мачкама да се осећају сигурније на својој територији (аналог феромона лица). Добро делује ако је мачка због стреса почела да мокраћом обележава углове, али лоше делује за мирење две мачке.

За решавање сукоба мачака које живе заједно користи се аналог Cat Appeasing Pheromone — у природи га ствара мачка-мајка док доји мачиће, да би се осећали безбедно и да се не би међусобно свађали. Клиничка испитивања са посебним дифузерима за утичницу показала су одличне резултате: за месец и по дана коришћења учесталост и јачина сукоба знатно су опали; стално бежање од цимерке смањило се скоро упола; ефекат се не јавља одмах, већ око 2.-3. недеље коришћења. Чак и после искључивања дифузера након месец дана коришћења, мачке су наставиле мирно да живе — феромон им је помогао да изграде нове, добре односе који су се одржали и без производа.

Дугогодишње искуство ветеринара специјализованих за понашање довело је до списка главних грешака које најчешће упропасте упознавање:

1. „Нека се саме снађу.“ Мачке не живе по строгој хијерархији чопора као пси. Присилно суочавање лицем у лице тера их у круту одбрану, а не да „утврде ко је газда“.

2. Кажњавање фрктања. Никад не вичите на мачку, не удирајте је и не прскајте водом зато што је зафрктала на придошлицу. Фрктање је нормалан сигнал који значи „одмакни се, плашим се“. Ако мачку казните за ово упозорење, научиће да напада нечујно и без упозорења, а страх од казне повезаће се са присуством друге мачке.

3. Храњење из две чиније постављене једна тик уз другу. Ако ставите чиније једну поред друге, мачке ће због хране трпети присуство једна друге, али ће изнутра проживљавати огроман стрес и напетост.

4. Занемаривање болести. Ако ваша одрасла мачка, до тада дружељубива, изненада постане агресивна према другима, обавезно нека јој ветеринар провери здравље. Скривени бол у зглобовима, слабљење вида или проблеми са штитном жлездом могу животињу учинити веома раздражљивом — мачка свој телесни бол искаљује на онима око себе и брани се агресијом.