Понашање

Да бисте заиста разумели реакције домаће мачке, морате погледати у њену прошлост. Пси потичу од животиња које живе у чопору и знају да преговарају и да се мире после свађа. Али предак домаће мачке била је афричка дивља мачка — уверени самотњак. Ти предатори су живели сами, жестоко чували своју територију и ослањали се само на себе. Та историја у великој мери обликује карактер сваке мачке и данас.

Иако мачке дуго живе поред људи, у дубини душе остају усамљени ловци. Ипак, показале су се изузетно прилагодљивим: ако има довољно хране и окружење је мирно, мачке су сасвим способне да се вежу и за друге мачке и за људе.

Маче најлакше учи да верује људима у такозваном осетљивом периоду — отприлике од друге до девете недеље живота. Али чак и најнежнијој мачки целог живота треба осећај да контролише ситуацију, да разуме шта ће се даље десити и да увек има куд да се повуче у случају опасности.

Пошто су мачке увек живеле саме, никад нису научиле да показују покорност (као што то раде пси да би избегли тучу). Суочена са претњом, мачка радије замре, сакрије се или побегне — отворено ће напасти тек као последње решење, кад више нема куд. Штавише, у природи је показивање бола или слабости веома опасно — тако постајете лак плен. Због овог инстинкта мачке феноменално добро крију болест и јак бол, што често постаје проблем, јер власници, па ни ветеринари, не примете увек на време да животињи није добро.

Мачке стално комуницирају са светом, само не на начин на који ми то радимо. Ретко користе глас, а много више говор тела: положаје, покрете репа, изразе лица и напетост мишића. Да бисте разумели мачку, морате посматрати целу слику — ако судите само по једном детаљу (рецимо само по репу), можете се озбиљно преварити.

Положај репа је одличан показатељ расположења. Реп подигнут усправно говори да је мачка сигурна, пријатељски расположена и спремна за контакт; ако се врх савије као упитник, то је топао поздрав. Опуштен реп у висини леђа или мало ниже значи да је мачка мирна, али и даље прати шта се дешава. Ако је мачка уплашена или забринута, увлачи реп између задњих ногу, покушавајући да изгледа што мања. Али кад је јако уплашена или спремна да се брани, реакција је супротна: длака на репу се накостреши и он се надува као четка за флаше — животиња покушава да изгледа већа и опасније.

Покрети репа једнако су важни. Ако лагано подрхтава само врх, мачка је веома усредсређена на нешто или лови. Али ако реп почне оштро и снажно да шиба лево-десно, то је јасан знак да је мачка љута или изнервирана — и што јаче и брже реп шиба, мачка је ближе нападу. Насупрот томе, ако се реп нежно обавије око ваше ноге, то је мачји еквивалент загрљаја.

Мачје уши не само да хватају најтише звукове већ откривају и најфиније нијансе расположења. Уши окренуте напред и мало у страну показују опуштену радозналост. Ако се спусте и рашире у стране (положај „авион“), мачки је непријатно и забринута је. Уши приљубљене уз главу знак су озбиљног страха или спремности на борбу (тако их штити од повреде). Ако је једно уво окренуто напред, а друго назад, мачка је збуњена и покушава да слуша више ствари одједном.

Пошто мачке инстинктивно крију своје болести, веома је тешко утврдити кад их боли. Мачка са јаким болом можда уопште неће плакати ни мјаукати — може само постати млитава и сакрити се. Да би решили тај проблем, истраживачи са Универзитета у Монтреалу направили су посебну скалу (Feline Grimace Scale, FGS) која омогућава да се ниво бола процени само према изразу лица животиње, без сложене опреме.

Метода се заснива на томе што се мишићи лица рефлексно грче од бола, а мачка то не може да контролише. Да бисте мачку проценили по овој скали, треба да је посматрате око 30 секунди док не спава, не једе и не умива се. Оцењује се пет делова лица, сваки од 0 до 2 поена, а поени се затим саберу. Истраживања су показала да резултат од 4 или више значи да мачку заиста знатно боли и да јој хитно треба лек против бола.

Важно је запамтити да је код мачака пљоснатог лица (на пример персијских) теже проценити напетост њушке и бркова, али очи и уши ће и даље дати тачан резултат.

Мачке немају тако богату мимику као ми или мајмуни. Своју радост и љубав показују мирисом, положајем тела и звуцима. Ако научите да примећујете те сигнале, схватићете колико вас љубимац воли.

Један од најјаснијих знакова потпуног поверења је „споро трептање“. Кад вас мачка погледа и полако затвори очи, она у суштини каже: „Нећу напасти“ (међу предаторима директан поглед без трептања је изазов). Истраживачи су открили да ако човек, гледајући мачку, и сам полако трепне, мачка ће вероватно узвратити истом мером — то је одличан начин да мачки свесно покажете да сте пријатељски расположени.

Још један важан знак је кад се мачка трља образима, брадом или главом о вас: на лицу има посебне жлезде које луче умирујуће феромоне. Није реч само о тражењу хране — тако вас мачка обележава као „свог“, уводи вас у своју породицу и показује да је уз вас безбедна.

Ако мачка спава поред вас, приљубљена уз ваше тело, то значи да вам поверава своју безбедност. Највиши степен поверења је кад мачка спава на леђима, раширених шапа, показујући стомак: у природи је стомак најрањивије место и мачка ће га показати само тамо где не очекује никакву опасност. А кад вам мачка донесе своје играчке или ухваћеног миша, и то је чин бриге наслеђен од дивљих предака: дели плен са вама и покушава да вас „нахрани“.

Склони смо да мислимо да је мачка која преде сигурно потпуно срећна. Али наука каже да је све много сложеније. Предење настаје ритмичним грчењем мишића гркљана и дијафрагме — научници су чак у грлу мачака нашли посебне јастучиће који могу да вибрирају и стварају тај звук скоро аутоматски док ваздух пролази.

Наравно, мачке преду кад им је лепо. Али научиле су и да предењем манипулишу људима. Постоји такозвано „молећиво“ предење, које мачке производе кад траже храну или пажњу. Истраживачи су открили да се у том звуку крије висок крик (на фреквенцији 220-520 Hz) изненађујуће сличан плачу бебе. Чак и људи који никад нису имали мачку доживљавају тај звук као хитан и узнемирујући — испоставља се да су мачке научиле да искористе наше родитељске инстинкте да бисмо их брже нахранили.

Али то није све. Мачке могу гласно да преду и кад их јако боли, кад су уплашене или кад се маце. Неки сматрају да је то облик самоизлечења: верује се да вибрације на фреквенцијама предења (25 до 150 Hz) убрзавају зарастање рана, смањују запаљење, па чак помажу сломљеним костима да брже зарасту.

У стварности је важно запамтити да животиња може да преде и од радости, и кад се нада омиљеној посластици, и у стању јаког телесног стреса.

Стрес код мачака је озбиљан проблем који може бити акутан (краткотрајан) или хроничан (сталан). Док акутни стрес (страх од усисивача или одлазак ветеринару) само мобилише ресурсе организма, хронични стрес полако разара здравље мачке: у почетку организам покушава да се прилагоди, али на крају наступа исцрпљеност и животиња се озбиљно разболи. Да би радници прихватилишта и ветеринари лакше проценили колико је мачка под стресом, направљена је скала Cat Stress Score (CSS), која стање оцењује од 1 до 7.

Неочигледни узроци стреса и болести „од нерава“. Власници често немају појма шта мачку стално држи у напетости. На пример, мачке изузетно добро чују ултразвук, па уређаји за терање глодара или зујање кућних апарата могу да их излуде. Јаки мириси их такође веома узнемиравају — на пример, освеживачи ваздуха или етарска уља цитруса. А ако мачка нема начин да се попне високо (на полицу или пењалицу) да собу посматра одозго, стално ће се осећати рањиво.

Сталан стрес и повишен ниво кортизола („хормона стреса“) доводе до праве болести. Најчешћи проблем је идиопатски циститис: бешика боли и запаљена је без икаквих бактерија, искључиво од нерава, због чега мачка може често да трчи у тоалет или да почне да мокри ван њега. Многи мисле да се мачка „свети“, а она је у ствари само болесна. Мачке такође могу почети да се лижу док не настану велика ћелава места, покушавајући да се смире. А ако због стреса мачка престане да једе, то је изузетно опасно: гладовање код мачака може веома брзо (за само неколико дана) да доведе до смртоносне болести јетре.

Пошто мачке и људи свет доживљавају различито, наше добре намере их понекад плаше. Разумевање тих разлика помоћи ће вам да живите у складу са својим љубимцем.

Грешке у мажењу: зашто мачка изненада уједе. Највећа грешка је претпоставка да мачка која се преврне на леђа и покаже стомак тражи да је мазите по стомаку. Откривен стомак је знак да вам мачка верује, али ако почнете да је мазите, укључује се инстинкт предатора: стомак мора да се заштити! Нервни завршеци тамо су изузетно осетљиви, па мачка одмах посеже за канџама и зубима — не из злобе, већ једноставно као прастари рефлекс самоодржања.

Друга честа грешка је предуго и прејако мажење дуж целих леђа, нарочито према репу. Та зона је препуна нервних завршетака. Ако је мазите предуго, нервни систем мачке се преоптерећује и почиње да јој буде непријатно. Резултат је „агресија изазвана мажењем“: малопре је мачка прела, а сад уједа вашу руку само да бисте престали.

Мачку треба мазити онако како мачке умивају једна другу у знак пријатељства.

У многим филмовима и цртаћима мачка са извијеним леђима је симбол агресије и зла. Али у стварном животу све зависи од ситуације. Ако мачка извије леђа док вам прилази, опуштених мишића и ушију окренутих напред, она се само пријатно протеже и поздравља вас. Али ако исти положај прате накострешена длака, укочене ноге и спуштене уши, мачка је у паници и покушава да изгледа већа да би се одбранила од напада. Ако покушате да је помазите да бисте је „смирили“, бориће се за живот и напашће.

Још једно забавно погрешно тумачење повезано је са мирисом. Мачка често оњуши нешто ново (рецимо ваше ципеле), а затим се укочи са мало отвореним устима и помало изгубљеним погледом. Људи обично мисле да мачка показује гађење. У ствари, иза предњих зуба на непцу мачка има посебан орган — вомероназални (Јакобсонов) орган — додатни „нос“ за анализу најсложенијих мириса и феромона. Мало отварајући уста, мачка шаље молекуле мириса право у њега — не мршти се од гађења, већ пажљиво и дубински анализира мирис.

Водеће ветеринарске организације света инсистирају да је за психичко благостање мачке најважнији осећај контроле. Најозбиљнија грешка коју власници могу да направе јесте да уплашену мачку на силу извлаче испод кауча или да је држе у наручју док се отима. За мачку, која је по природи самотњак, сваки губитак слободе на емоционалном нивоу делује као да ће је убити.

Ако се мачка навикава на нови дом или је једноставно уплашена (на пример, дошли су гости), увек јој дајте прилику да се сакрије на безбедном месту, идеално изнад пода.

И златно правило: мачка увек треба да буде та која започиње мажење и игру. Никад јој не намећите своје друштво.