Вакцинација

Вакцина је ветеринарски препарат који учи имуни систем да препозна и уништи вирусе или бактерије, а да животиња не прележи праву болест. Постоји неколико врста вакцина (живе, инактивисане, рекомбинантне и друге).

Важно је разумети: вакцина не лечи болест. Она унапред припрема организам за сусрет са инфекцијом.

Пошто се вакцина да, следи неколико фаза.

1. Имуни систем се сусреће са узрочником. Организам препознаје да се појавио „страни“ агенс. Иако прави вирус не изазива болест (или га можда уопште нема), имуни систем реагује као да се догодила права инфекција.

2. Почиње стварање антитела. Организам ствара посебне протеине — антитела. Управо она могу брзо да препознају прави вирус и да га неутралишу.

3. Стварају се меморијске ћелије. Ово је најважнија фаза. Имуни систем памти: како вирус изгледа; како да га брзо уништи; која антитела су потребна баш против њега. Ово памћење може трајати неколико година, а понекад скоро цео живот, у зависности од болести.

4. Кад дође до праве инфекције, имуни систем скоро тренутно препознаје вирус, антитела се стварају веома брзо и вирус не стигне да се много размножи. Због тога су могућа три исхода: мачка се уопште не разболи; болест прође веома благо; ризик од смрти пада десетинама пута.

Многе вирусне болести мачака практично се не могу излечити. На пример: панлеукопенија; беснило; неки облици вирусне леукемије.

Ветеринар може да лечи само последице: дехидрацију; запаљење; секундарне инфекције; грчеве; проблеме са дисањем.

Организам сам мора да победи вирус. Ако имуни систем није унапред обучен, шансе су знатно мање.

Стварање потпуног имуног одговора захтева време. Организму је обично потребно 2 до 4 недеље после вакцинације да створи довољно антитела и меморијских ћелија. У том периоду животиња је и даље рањива.

Обично: прва антитела се појављују после 5-7 дана; чврста заштита се ствара после 2-4 недеље.

Све вакцине за мачке условно се деле у две велике групе.

Основне вакцине препоручују се свим мачкама, без обзира на узраст, расу или начин живота — чак и ако животиња никад не излази напоље. Разлог је једноставан: узрочници могу ући у кућу на обући, одећи, рукама или предметима.

1. Панлеукопенија (Feline Panleukopenia Virus, FPV). Најопаснија вирусна болест мачака. Позната и као мачја куга или заразни ентеритис. Напада црева, коштану срж и имуни систем. Смртност код мачића може достићи 90%. Вирус је веома отпоран и у спољној средини може да преживи дуже од годину дана.

2. Мачји херпесвирус (FHV-1). Изазива вирусни ринотрахеитис. Главни симптоми: цурење из носа, чиреви на очима, коњунктивитис, кијање, кашаљ, отежано дисање. После оздрављења вирус остаје у организму доживотно, а болест може да се врати у периодима стреса.

3. Калицивирус (FCV). Веома распрострањен вирус. Изазива чиреве у устима, запаљење језика, високу температуру, цурење из носа, шепање, а понекад и тешку упалу плућа. Постоји много сојева вируса, па вакцинисана мачка понекад ипак може да се разболи, али много блаже.

4. Беснило. Скоро увек смртоносно кад се појаве симптоми и опасно не само за животиње, већ и за људе. У многим земљама вакцина је законски обавезна, нарочито ако мачка путује, излази напоље, учествује на изложбама или прелази границе.

Ове вакцине се дају само кад постоје фактори ризика.

1) Мачја леукемија (FeLV). Веома озбиљна вирусна болест. Напада имуни систем, коштану срж и крв. Повећава ризик од тумора, тешких инфекција и анемије. Вакцина се препоручује мачићима, мачкама које излазе напоље и животињама које долазе у контакт са другим мачкама.

2) Хламидиоза (Chlamydia felis). Бактеријска инфекција која изазива тежак коњунктивитис, исцедак из очију и запаљење дисајних путева. Обично се даје у одгајивачницама, прихватилиштима и домовима са много мачака.

3) Bordetella bronchiseptica. Изазива инфекције горњих дисајних путева, чешће у прихватилиштима, хотелима за животиње и одгајивачницама. Већини мачака које живе у кући ова вакцина није потребна.

4) FIV (вирус мачје имунодефицијенције). У неким земљама вакцина постоји, али се користи ограничено, не пружа потпуну заштиту и може отежати дијагностику болести.

5) FIP (мачји инфективни перитонитис). Постоји интраназална вакцина против мачјег коронавируса, али се њена ефикасност сматра недовољно доказаном.

За мачку која живи искључиво у стану обично се препоручују: панлеукопенија, херпесвирус, калицивирус. Беснило — у зависности од законских захтева, путовања и препорука вашег ветеринара. FeLV обично није потребна ако мачка нема контакт са другим животињама.

То је повезано са мајчиним антителима. У првим недељама живота маче добија заштиту преко мајчиног млека. Та антитела штите маче, али и ометају деловање вакцине.

Ако се вакцинише прерано, мајчина антитела ће уништити вакцину. Ако се вакцинише прекасно, мајчина заштита ће већ нестати, а сопствени имунитет мачета још неће бити створен.

Зато се вакцинација даје у серији: 8 недеља; 12 недеља; понекад 16 недеља. То практично гарантује тренутак у ком вакцина може да „научи“ имуни систем.

Имуно памћење постепено слаби. Ниво антитела опада, а меморијске ћелије раде мање ефикасно. Временом заштита падне толико да организам поново постаје пријемчив за инфекцију. Зато већина вакцина захтева поновљене дозе.

Да, ниједна вакцина не даје гаранцију од 100%. Ипак, вакцинисана мачка ће болест прележати много лакше, без озбиљних компликација и уз минималан ризик по живот. Циљ вакцинације је да смањи тежину болести и спречи смртне исходе.

Савремени препарати пролазе строгу контролу квалитета и веома су пречишћени. Нежељени ефекти су могући (летаргија, благо повишена температура), али су ретки и брзо пролазе.

Ризик од тешких компликација после вакцинације износи делић процента. С друге стране, ризик од смрти од појединих инфекција достиже: 50-90% код панлеукопеније; скоро 100% код беснила кад се појаве симптоми. Управо зато ветеринарске организације широм света сматрају вакцинацију једном од најефикаснијих мера за заштиту здравља мачака.

Ревакцинација је поновно давање вакцине после примарне вакцинације, ради одржавања имуне заштите.

Примарна вакцинација мачета: 8-9 недеља — прва вакцина против панлеукопеније, херпесвируса и калицивируса; 12 недеља — друга доза; 16 недеља — може бити потребна трећа доза ако је вакцинација почела рано; 12-16 недеља — прва вакцина против беснила; 12 месеци после завршетка примарног курса — прва ревакцинација.

Одрасле мачке: панлеукопенија (FPV) — имунитет дуго траје, ревакцинација сваке 3 године; херпесвирус (FHV-1) и калицивирус (FCV) — сваке године ако је ризик висок, сваке 3 године ако је низак; беснило — интервал зависи од вакцине и закона земље (1 или 3 године); FeLV — сваке године ако ризик од заразе остаје.

Мачићи: највећи ризик од тешких инфекција — вакцинација је посебно важна.

Одрасле мачке (1-7 година): уз благовремену вакцинацију имунитет се обично добро одржава.

Старије мачке (преко 10-12 година): узраст сам по себи није разлог да се вакцинација прескочи, али се пре вакцине ради клинички преглед.

Ветеринар може препоручити индивидуалан распоред ако мачка: слободно излази напоље; живи у одгајивачници или прихватилишту; често путује; има хроничне болести; има имунодефицијенцију; прима имуносупресивне лекове; је скотна или доји мачиће.

У већини случајева — да. Иако се неке вакцине дају само једном у три године, редовна ревакцинација остаје важан део превенције. Заштита с годинама не постаје „трајна“, па на сваком годишњем прегледу ветеринар процењује здравље мачке и ризик од инфекције и одређује које вакцине заиста треба обновити те године.